У Београду, на Звездари у Улици Тихомира Вишњевца испред броја 11, заставник ЈНА Драган Турудић с прозора зграде, после краће препирке убио лопова Милорада Јовановића, који је покушао да му украде возило Заставу 750. Овај случај добио је велики публицитет у новинама и изазвао велику поделу јавности на оне који су сматрали да је заставник само штитио своју имовину и на оне који су сматрали да је људски живот вреднији од „фиће“. Војни суд ЈНА у Београду осудио је априла исте године заставника Турудића на две године затвора.[2][3]
24. јануар
Председник Републике Јосип Броз Тито, од 24. до 29. јануара, боравио у званичној посети Републици Индији, где је дошао на позив председника Индије В. В. Гирија и председника Владе Индире Ганди. Приликом посете, Титу је у Њу Делхију, 25. јануара уручена Нехруова награда, као признање за „изванредни допринос мира у свету и међународној сарадњи”. Такође, током посете Тито је водио разговре са индијским званичницима о односима и сарадњи између две земље.[1][4]
25. јануар
У Београду одржана свечаност поводом 70-огодишњице оснивања листа „Политика” и 30-огодишњице његовог излажења у социјалистичкој Југославији. На свечаности је говорио Тихомир Влашкалић, председник ЦК СК Србије, а током свечаности је руководству листа уручен Орден заслуга за народ са златном звездом, којим је председник Тито одликовао „Политику”.[1]
29. јануар
Председник Републике Јосип Броз Тито, од 29. јануара до 2. фебруара, борваио у званичној посети Народној Републици Бангладеш. Током посете, Тито је 30. јануара водио разговоре са председником Владе шеиком Муџибуром Рахманом о међународној ситуацији, као и неким актуелним проблемима и активностима несврстаних земаља.[1][4]
Председник Републике Јосип Броз Тито, од 2. до 5. фебруара, боравио у званичној посети Краљевини Непал. Тито је био први државник који је посетио ову земљу откако је на престо дошао млади краљ Бирендра, након смрти свога оца краља Махендре. У току посете Тито је Повељу грађанина Катмандуа у знак захвалности за допринос светском миру.[1][5]
Председник Републике Јосип Броз Тито, од 5. до 7. фебруара, боравио у званичној посети Сиријској Арапској Републици. Током посете Тито је водио разговоре са председником Сирије Хафизом ел Асадом о многим актуелним међународним проблемима, у првом реду о кризи на Блиском истоку и о непосредним задацима несврстаних земаља.[1][5]
13. фебруар
У званичну посету Југославији допутовао председник Сједињених Мексичких Држава Луис Ечеверија. Током посете он се сусрео са председником Тито с којим је разговарао о актуелним међународним питањима и билатералним односима.[6][5]
14. фебруар
У Београду одржана заједничка седница Председништва Савеза комуниста Југославије и председништва Централног већа Савеза синдиката Југославије на којој се расправљало о задацима СКЈ и ССЈ у остваривању самоуправљања на основама новог Устава. Истог дана, на посебној седници Председништво СКЈ је донело одлуку да се Десети конгрес СКЈ, одржи у Београду од 27. до 30. маја.[6][5]
15. фебруар
У Крагујевцу, од 15. до 17. фебруара, одржан Шести сусрет самоуправљача „Црвени барјак” на коме се расправљало о резултатима и перспективама развоја непосредног самоуправљања.[6]
21. фебруар
У Београду на седници Већа народа Савезне скупштине проглашен нови Устав СФРЈ. Свечаној седници су присуствовали највиши политички руководиоци Федерације, република и покрајина, као и шефови дипломатских мисија у Југославији. Одмах након проглашења новог Устава СФРЈ, проглашени су нови устави социјалистичких република и покрајина. Ови устави донели су нову етапу у развоју социјалистичке Југославије јер су дали већа права републикама и покрајинама у односу на федерацију. Такође, нови Устав је утврдио нови систем органа Федерације — Скупштина СФРЈ, Председник РепубликеЈосип Броз Тито, Председништво СФРЈ и Савезно извршно веће. Скупштина СФРЈ постала је делгатска, док су чланове Председништва СФРЈ бирале скупштине република и покрајина.[6]
У Београду одржана Изборна конференција новог сазива Градске конференције Савеза комуниста Београда на којој је изабран 51 члан Градског комитета СК Београда. За председника Градске конференције СК Београда изабран је Душан Саша Глигоријевић, а за секретара Градског комитета СК Београда Зоран Настић.[7]
У Новом Саду Скупштина Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине изгласала Устав САП Војводине. Ово је био први Устав САП Војводине, а пре његовог доношења највиши правни акт у покрајини је био Уставни закон, а пре њега Статут.[8] Устав је био на снази до 28. марта 1989, када су доношењем уставних амандмана на Устав СР Србије, значајно смањене надлежности аутономних покрајина, а званично је укинут 28. септембра 1990. усвајањем новог Устава Србије.
У повратку са Златибора председник Тито посетио Титово Ужице, Ариље, Ивањицу и Ужичку Пожегу. Током посете Ивањици, Тито је у селу Прилике свечано пустио у рад прву земаљску сателитску станицу у Југославији.[19]
19. јун
У Загребу, од 19. до 21. јуна одржан Седми конгрес Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Југославије (СУБНОР). Конгрес је усвојио извештај о раду Савезног и Надзорног одбора између Шестог и Седмог конгреса, Реферат о друштвено-политичкој активности СУБНОР у даљем развоју југословенског самоуправног социјалистичког друштва и изабрао одговарајуће органе. За председника СУБНОР Југославије изабран је генерал армије и народни херојКоста Нађ.[20]
У римском амфитеатру у Пули, од 26. јула до 2. августа, одржан XXI Фестивал југословенског филма, током кога је приказано 18 домаћих филмова. Одлуком жирија за најбољи филм проглашен је филм Ужичка република, редитеља Жике Митровића. Награду Златну арену добили су — Здравко Велимировић за режију филма Дервиш и смрт, Бранко Шомен за сценарио филма Лет мртве птице, Мајда Грбац за главну женску улогу у филму Лет мртве птице, Драгомир Бојанић Гидра за главну мушку улогу у филму Свадба, Ружица Сокић за епизодну женску улогу у филму Ужичка република, Абдурахам Шаља за епизодну мушку улогу у филму Дервиш и смрт, Ненад Јовичић за сниматељски рад у филму Дервиш и смрт, Алојз Среботњак за музику у филму Пастирица и Властимир Гаврик за сценографију у филму Дервиш и смрт.[21]
У Загребу на Главном колодвору, у 22:40 часова догодила се тешка железничка незгода када је експресни путнички воз на линији Атина—Београд—Загреб—Дортмунд са свих девет вагона искочио из шина приликом уласка у станицу. Воз се кретао брзином од 104 км/ч услед чега је исклизнуо из шина и преврнуо се. У возу се налазило око 400 путника, махом радника-исељеника који су се одмора враћали у Немачку. На лицу месту је страдало 167 путника, а велики број путника је настрадао од последица струјног удара, јер је воз превртањем ишчупао стубове електричних водова. Преко 90 путника задобило је теже и лакше повреде, а чак 41 путник због великих повреда услед струјног удара није могао да буде индентификован, па су сви сахрањени у заједничку гробницу на Мирогоју. Као изазивачи незгоде били су оптужени машиновођа Никола Кнежевић и његов помоћник Стјепан Варга, који су осуђени на 15, односно на 8 година затвора (ово је највећа железничка незгода која се догодила на територији СФРЈ).[23]
У Крушевцу, у Улици Веце Корчагина (данас Видовданска) скоком са 11 спрата зграде ткв. „Рубинове куле“ страдала Милица Костић (1956—1974), ученица Средње медицинске школе из села Стројинци, код Бруса. Скоком са зграде покушала је бекство од насилника, који су је одвели у стан у намери да је силију. Са тешким повредама је одведена у Медицински центар у Крушевцу, где је преминула 4. септембра. Овај трагични догађај видно је узбудио јавност, како у Крушевцу, тако и у читавој Србији и Југославији. Припадници милиције спречили су грађане Крушевца да линчују петорицу осумљичених — Мирослава Мађарца, Томислава Николића, Звонка Ивановића, Славољуба Трифуновића и малолетног С.В, у чијем стану се одиграо трагични догађај. Крајем године сви осумљичени су проглашени кривима и осуђени на дугогодишње затворске казне.[25]
Социјалистичка Федеративна Република Југославија
