Fransoa Mansar

Fransoa Mansar
Fransoa Mansar, detalj dvostrukog portreta Mansara i Kloda Peroa, rad slikara Filipa de Šampanja
Ime po rođenju	François Mansart
Datum rođenja	23 januar 1598(1598-01-23)
Mesto rođenja	Pariz  Francuska
Datum smrti	23. septembar 1666.(1666-09-23) (68 god.)
Mesto smrti	Pariz  Francuska
Prebivalište	Francuska
Državljanstvo	francusko
Univerzitet	studio Salomona de Brosoa
Zanimanje	arhitekta

Fransoa Mansar (фр. François Mansart; 23. januar 1598 – 23. septembar 1666) bio je francuski arhitekta kome se pridaju zasluge za uvođenje klasicizma u baroknu arhitekturu Francuske. Enciklopedija Britanika ga navodi kao najveštijeg francuskog arhitektu 17. veka, čija su dela „poznata po visokom stepenu prefinjenosti, suptilnosti i elegancije”.^[1]

Mansar je, kao što je opšte poznato, široko koristio četvorostrani, dvonagibni gambrel krov sa prozorima na strmijoj nižoj padini, stvarajući dodatni prostor za stanovanje na tavanima,^[2] koji je na kraju dobio ime po njemu - mansardni krov.

Karijera

Fransoa Mansar je rođen u porodici majstora stolara u Parizu. On nije bio obučen kao arhitekta; rodbina mu je pomogla da se obuči kao klesar i vajar. Smatra se da je naučio arhitektonske veštine u ateljeu Salomona de Brosa,^[3][4] najpopularnijeg arhitekte iz vremena vladavine Anrija IV.

Mansar je bio prepoznat od 1620-ih nadalje zbog svog stila i veštine kao arhitekta, ali je imao reputaciju tvrdoglavog i teškog perfekcioniste, koji je rušio svoje strukture da bi počeo iznova da ih gradi. Samo su najbogatiji sebi mogli da priušte da on radi za njih, jer su Mansarove građevine koštale „više novca nego što sam veliki Turčin poseduje”.

Jedini preživeli primer njegovog ranog rada je Šato de Balroa, građevina urađena po narudžbini Gastona, vojvoda od Orleansa, započeta 1626. godine. Sam vojvoda je bio toliko zadovoljan rezultatom da je pozvao Mansara da obnovi njegov dvorac Bloa (1635). Arhitekta je nameravao da u potpunosti iznova izgradi tu bivšu kraljevsku rezidenciju, ali njegov dizajn je osporen i samo je severno krilo rekonstruisano po Mansarovom dizajnu, vešto koristeći klasične redoslede. Godine 1632, Mansar je dizajnirao crkvu svete Marije Anđeoske, koristeći Panteon kao inspiraciju.^[5]

Većina Mansarovih građevina je kasnije rekonstruisana ili srušena. Najbolji očuvani primer njegovog zrelog stila je Šato de Mezon, koji jedinstveno zadržava originalni enterijer, uključujući veličanstveno stepenište. Struktura je strogo simetrična, sa mnogo pažnje posvećene reljefu. Smatra se da je najavila i inspirisala neoklasicizam 18. veka.

U 1640-im, Mansar je radio na samostanu i crkvi Val-de-Gras u Parizu, veoma poželjnoj narudžbini od Ane Austrijske. Njegovo navodna rasipnost dovela je do toga da je smenjen prilagodljivijim arhitektom, koji je u osnovi sledio Mansarov dizajn.

Tokom 1650-ih, Mansar je bio na meti političkih neprijatelja premijera kardinala Mazarina, za koga je Mansar često radio. Godine 1651, oni su objavili „La Mansarade”, pamflet u kome optužuju arhitektu za besnu ekstravaganciju i mahinacije.

Nakon što je Luj XIV stupio na tron, Mansar je izgubio mnoge od svojih porudžina u korist drugih arhitekata. Njegovi nacrti za preuređenje Luvra i kraljevskog mauzoleja u Set Deniju nikada nisu izvedeni, u slučaju Luvra zato što nije bio voljan da podnese detaljne planove.^[6] Neke od njegovih planova naknadno je ponovo koristio njegov unuk, Žil Arden-Mansar. Mansar je preminuo u Parizu 1666. godine.

Nasleđe

Glavni lik Mansartove arhitekture je plemenitost i veličanstvo. Sve njegove studije težile su usavršavanju modela antike. Njegov profil je imao preciznost i ispravnost, i мало ко је bolje zamislio opštu distribuciju plana od njega. Ali zamerili su mu, što se potpuno udaljio od elegancije i gracioznosti karakterističnih za vek Fransoе I, što je preuveličao plemenitost i dostojanstvo da bi svojim zgradama dao još veličanstvenosti, što je pao u gravitaciju. Uprkos ovom prekoru, ne može mu se uskratiti čvrst um, plodna mašta, osećaj za lepo, a pre svega odbojnost prema neukusu, što je bilo prilično retko u njegovo vreme. Koliko god skroman, toliko i pametan, nikada nije bio zadovoljan svojim crtežima, čak ni kad su osvojili glasove poznavalaca. Uprkos ovim nedostacima, Fransoa Mansart je ipak smatran jednim od prvih francuskih arhitekata.

Većina brojnih i cenjenih građevina koje je podigao Mansart gotovo su sve nestale i poznate su samo na gravurama, ili sa spiska koji je ostavio Šarl Pero.^[7][8] Danas, jedino što je preostalo da se oceni talenat Fransoa Mansara, izvan Val-de-Grasa, jeste šato de Mezon-Lafit, koji je urezan u sedam ploča Marijeta.^[9] U Parizu je ostala samo obnovljena fasada hotela Karnavalet i protestantski hram u Mereu, ulica Sent-Antvan. Jedina netaknuta zgrada koja je danas ostala je Hotel de Genego,^[10] izgrađen između 1651. i 1655. godine za Anrija de Genega, grofa od Montbrisona, markiza de Plansija, kraljevog sekretara, glavnog računovođu i državnog savetnika.

Mansart je popularizovao upotrebu potkrovlja.

Galerija

• 
  Šato de Balroa, Mansarov najraniji preživeli rad
• 
  Hram Sent Mari de Anž, izgrađen kao crkva svete Marije Anđeoske
• 
  Šato de Mezon, definišući rad u francuskoj arhitekturi
• 
  Crkva of Val-de-Gras, izgrađena za Anu od Austrije

Reference

Literatura

Spoljašnje veze

Fransoa Mansar на Викимедијиној остави.