Напад НОВЈ на Бугојно августа 1943.

Напад НОВЈ на Бугојно августа 1943
Део Другог светског рата
Време 22.-25. август 1943. Место Бугојно и прилазне комуникације Исход Победа НОВЈ
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије	Снаге НДХ Немачки Вермахт
Команданти и вође
Генерал Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије НОВЈ Пуковник Милутин Морача, командант Пете крајишке дивизије НОВЈ	Пуковник Рафаел Бобан, командант V дјелатног стајаћег здруга (Црне легије)
Укључене јединице
Трећа крајишка бригада Четврта крајишка бригада Прва крајишка бригада	Делови Црне легије Делови 7. СС дивизије
Јачина
3.000	1.100 у одбрани гарнизона и 1.500 у снагама за деблокаду
Жртве и губици
око 50 погинулих, око 80 рањених	160 мртвих, непознат број рањених, 112 заробљених

Ноћу 22/23. августа 1943. Трећа и Четврта крајишка бригада напале су усташко-домобрански гарнизон у Бугојну. Упадом јаких снага у центар града, батаљони ових бригада успели су да овладају маневарским простором и да блокирају снаге бранилаца у изолованим тачкама. Након упорне дводневне одбране, усташке снаге током ноћи 24/25. августа пробиле су се из града по групама, углавном у правцу Травника, претрпевши при томе тешке губитке.

Ослобођењем Бугојна повезана је пространа слободна територија у централној и западној Босни и задат тежак ударац Црној легији. Након ослобађања Ливна и Купреса (3. октобра), ова слободна територија је повезана са Далмацијом,

Маршал Тито похвалио је Трећу и Четврту крајишку бригаду за овај успешан напад.

Планирање напада

Након ослобођења Горњег (4. августа) и Доњег Вакуфа (17. августа), Прозора и Јајца (17. августа) стекли су се услови за ликвидацију гарнизона у Бугојну, једног од најважнијих у средњој Босни. Бугојно је представљало важну везу између гарнизона у Травнику и Зеници с једне, и Купреса и Ливна са друге стране. Бугојно је било један од центара усташке Црне легије, а једно време и седиште њеног штаба. Током јула 1942. пролетерске бригаде два пута су неуспешно нападале Бугојно.

Приликом консултација штабова Прве и Пете дивизије НОВЈ 11-13. августа 1943. донета је одлука о нападу на Бугојно. Врховни штаб је 19. августа 1943. на основу овог договора наредио штабовима 1. пролетерске и 5 ударне дивизије да заузму Бугојно. Акцијом су заједнички руководили штабови Прве и Пете дивизије. О снази гарнизона постојали су противречни подаци, међутим претпостављено је да се ради о 400-500 усташа и нешто домобрана. Раде Зорић у свом приказу акције наводи бројке од 500 усташа и 600 домобрана^[1]. За напад су одређене Трећа и Четврта крајишка бригада, које су имале довољну надмоћ у људству и оружју у односу на гарнизон.

Бугојно је било поседнуто знатним снагама усташа и утврђено системом бункера заштићених бодљикавом жицом и минским пољима. Стога је свим батаљонима дата инструкција да траже бреше у одбрани и теже продору у центар града безобзирно остављајући спољашња утврђења за леђима. Четврта крајишка бригада формирала је од 1. чете Првог и 1. чете Трећег батаљона ударну групу која је имала задатак да се неопажено пробије у сам центар града пре почетка напада.

Ток напада

Наступање јединица са полазних положаја према одређеним секторима напада почело је у сумрак 22. августа. Ударна група Четврте крајишке бригаде успешно је извршила задатак. Уз помоћ водича по мраку се неопажено пробила у центар града до цркве. У 23:15 звонећи црквеним звонима означиле су свој успех и свој положај. То је био знак за почетак општег напада на спољну линију одбране. Усташко-домобранске снаге су се убрзо снашле и извеле више напада на снаге у граду, које су се нашле у тешком положају.

Међутим, напад се на свим секторима добро развијао. Брзим продором јединица у град изманеврисан је и разбијен систем спољне одбране града. Незаузете отпорне тачке су блокиране и постепено уништаване. Продором у град развила се упорна улична борба; непријатељ се бранио из сваке куће, а мање опкољене групе бориле су се до краја.

До подне 23. августа обе бригаде заузеле су већи део града и сва спољна утврђења сем електричне централе у селу Весела и део спољашњих утврђења на брду Главице. Потиснуте усташке снаге прикупиле су се у општинску зграду, среско начелство, жандармерији јску станицу, школу, пошту, апотеку, Соколски дом и контролисале део града према Врбасу. Из ових зграда пружан је организован и снажан отпор.

Браниоци су настали да што друже издрже, надајући се да ће им стићи помоћ из суседних гарнизона, посебно из Прозора и Купреса. У Прозор су претходног дана поново ушли делови 7. СС дивизије. Планом напада предвиђено је да Прва крајишка бригада, истовремено са нападом на Бугојно, нападне Прозор. Међутим, с обзиром на присуство надмоћних немачких снага, бригада је одустала од напада.

Немци су 23. августа ујутро уз подршку авијације кренули у напад из Прозора преко Макљена, али је у целодневној борби Прва крајишка одбила напад и натерала их да се повуку у Прозор. Сутрадан су обновили напад, такође без успеха. Тако је успешно изведена изолација Бугојна.

Штабови Треће и Четврте крајишке бригаде оставили су за ликвидацију окружених и блокираних снага у граду само потребан део снага. У току 24. августа постепено су, једна по једна, ликвидиране отпорне тачке. Други батаљон Ударне групе успешно је ликвидирао отпор у електричној централи у селу Весела заробивши притом 48 људи који су покушали да се пробију према Травнику.

Суочени са неминовним поразом и изостанком помоћи, најупорнији усташе и домобрани су се током ноћи 24/25. августа пробијали из блокираних утврђених зграда. Том приликом претрпели су знатне губитке. 25. августа Бугојно је било ослобођено.

Према извештајима штабова бригада, резултати борбе за Бугојно су следећи: Трећа крајишка нанела је непријатељу губитке од 70 мртвих и 16 заробљених војника. Запленила 4 пушкомитраљеза, 1 минобацач са 222 мине, 100 пушака, 30.000 пушчаних метака, 1.000 разних топовских зрна и другу опрему. Бригада је имала 25 мртвих и 46 рањених, од којих 15 теже. Четврта крајишка бригада нанела је непријатељу губитке од 78 мртвих и 48 заробљених војника. Запленила је 6 пушкомитраљеза, 74 пушке, 4 пиштоља, око 250 ручних бомби, 25.000 метака и другу опрему. Бригада је имала 6 мртвих и 13 рањених.^[2]

Врховни командант Јосип Броз Тито похвалио је Трећу и Четврту крајишку бригаду за показану пожртвованост и јунаштво у борбама за ослобођење Бугојна^[2].

Развој након битке

Бугојно је од 1941. представљало усташку тврђаву. Два напада пролетерских бригада на Бугојно у јулу 1942. завршена су неуспехом. Након овог пораза, Бугојно до краја рата није обновило свој претходни значај. У граду и околини успостављени су народноослободилачки одбори, а из области горњег тока Врбаса само у Пету дивизију у том периоду ступило је око 300 добровољаца^[3].

Ускоро након ослобођења Бугојна капитулирала је Италија. Прва пролетерска и Четврта крајишка дивизија водиле су тронедељне борбе у Далмацији, а на повратку су ликвидирале и преостала упоришта усташког 5. посадног здруга - Ливно и Купрес (3. октобра 1943). Остаци ове формације повучени су у Загреб. Здруг је након тога, након вишемесечне попуне и обнове дислоциран у северозападну Хрватску.

Бугојно је било слободно до 8. јануара 1944, када су га заузели предњи одреди немачке Прве брдске дивизије током операције Валдрауш. Коначно је ослобођено 2. септембра 1944.

Референце

Литература

• Милутин Морача: Пета крајишка дивизија, Војноиздавачки завод, Београд 1985.
• Напад на Бугојно - Илија Радуловић: Трећа крајишка бригада
• Трећа крајишка бригада - сјећања бораца Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2017)
• Раде Зорић: Четврта крајишка бригада, Београд Војноиздавачки завод, 1980.
• Четврта крајишка бригада - сјећања бораца, Београд 1982, књига 1, пети дио

Спољашње везе

• V. усташки стајаћи дјелатни здруг - Axis History Factbook (језик: енглески)
• Напад на Бугојно - Илија Радуловић: Трећа крајишка бригада
• Трећа крајишка бригада - сјећања бораца Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2017)
  • Милорад ТОМИЋ: ПРВИ БАТАЉОН У НАПАДУ НА БУГОЈНО
  • Миленко СТУПАР: ТРЕЋИ БАТАЉОН У НАПАДУ НА БУГОЈНО
• Раде Зорић: Четврта крајишка бригада
• Четврта крајишка бригада - сјећања бораца, Београд 1982, књига 1, пети дио